Jednom davno kada sam bio sasvim mali
U dnu moje njive su cvetale ruže. Bile su divlje i lepe. Mirisale su na jutro, na sunčan dan i na mesečinu sjajnu, što prospe se po nama.
Mnogo sam ih voleo i svaki dan sam prolazio kraj njih i divio im se.
S donje strane moje njive, bila je šuma ali ne velika. Neki bi to nazvali šumarkom. I u tom šumarku je postojao izvor.
Izvor je bio ograđen glatkim kamenjem, i s vodom bistrom poput ogledala, blistao je u senci velikog klena.
Voleo sam taj izvor.
Kraj moje njive je prolazio put. On je vodio u selo i iz sela. Njime su dolazili i odlazili mnogi.
Tim putem je zora dolazila i dolazio je dan.
... i mesečina, prvo njime, a onda preko šljivaka i njiva.
03. 07. 2006
U savršenom dodiru između neba i zemlje, u savršenoj doživljenosti...
... učini nam se da smo dodirnuli nit za kojom smo čeznuli, koju smo priželjkivali i nadali joj se.
U savršenom trenutku osećaja zadovoljstva ljudskog ili bilo čijeg...
Neki su maštali o bogatstvu, neki su maštali o sreći, nekima su neki bili neko, i svi su ponekad bili neko nekome. Neki su nameštali nekome nešto, neki su želeli nekoga...
Tri tačke...
Nedovršeno...
Savršeni dodir između mora i neba.
Osećam vetar na licu. Stapanje sa savršenošću. Ona je svojim krupnim očima gledala u nepomičnu tačku. Nije bila tužna, naprotiv.
Činilo joj se da...
U savršenoj lakoći postojanja, pokušavamo pronaći mir. Godine prolaze, trzavice, problemi, ljudi...
Ponekad pomislimo da smo srećni, pa se uplašimo zadovoljstva. Ponekad pomislimo da smo uspeli, pa se zaustvimo oprezni.
Da li je ljubav dovoljna, zdravlje, novac, srećna porodica, da osetimo nit...
... ili je ona poput treptaja, dođe kad joj se prohte, i isto tako nestane, poput vile što nam je bila u snovima, i ostavi nas sa zaboravljenim osmehom koji ne znači ni da, ni ne...
... ostavi nas u trenutku u kom nismo sigurni da l' ćemo se sresti ikad više, il' ćemo maštati o nedoživljenom, kao o nečemu što je samo naše, i kao da je zbilja.
... pa makar, u trenutcima sopstvene misaonosti, bar na tren, osetili bolnu prazninu, koje smo svesni, 'al koju ne želimo da vidimo, jer ona nas uvek iznova budi iz sna, bivajući tako sinonim naše nesavršenosti.
***
04. o7. 2006
Nasmejao sam se Mesecu, jer on je znao ko sam ja. I on se meni nasmejao, zalazeći za brdo, ispod čije sam kose strane sedeo te noći, u julu, na terasi svoje kuće na moru.
***
12. 09. 2006
Da li ću usnuti tugu, dok budeš plakala iza prozora po kome pada kiša?
Noćas sam poželeo videti more, i čuti šum što se ne vidi, no živi u damarima našim što liče na emociju ravnu ljubavi.
Poželeo sam ti dodirnuti usne što mirišu na grožđe, ali mi se san prekinuo i želja moja se povukla bolno, uplašena daljinama što liče na puteve neprelazne.
Plašim se da padaće kiše ili da magle će uviti drveće, tog jutra kad se budem vratio.
A voleo bih da bude sunce, i da mi oči ustrepte u sjaju i da se nasmejem ludo.
***
09. 11. 2006
Grizla je svoje usne, uznemirena i nervoznih pokreta. Taj muškarac je u njoj probudio uzavrelu reku, ustalasao mirnu površinu ravnodušnosti i učinio da ponovno počne voleti. U stvari, možda to i nije bila ljubav, no strast, tako svojstvena upaljenim čulima. Ali on je samo dodirnuo njeno lice i poput nečujnog daha nestao u noći. U njenim očima je ostao njegov pogled, zagonetan i jak, od kog su zadrhtala njena bedra nežna. Zatvorenih očiju, često je zamišljala ta snažna ramena i tu čudnu nežnost, koju nikad i nigde pre nije srela. I možda bi i zaboravila dan kad' ga je upoznala, da njegov pogled i reči njegove, nisu tako suvereno vladale nad tužnom svakodnevnicom.
Danas je padala kiša u Budimpešti i tužni talasi Dunava su se valjali dalje. Ona je svojim promrzlim prstima pokušavala zakopčati dugme kaputa, ni sama ne znajući da li je srećna il' tužna, ili je pak tom svojom dilemom, pokušavala prikriti svu tugu ovo sveta.
***
03. 01. 2007
Postoje putevi neki koje je osmislio neko.
... ili ih niko ni osmislio nije, no su se stvorili sami od sebe, ne prilagođavajući se ničijim željama. Postoje putevi sasvim uzani i tanki, putevi široki kroz polja suncokreta, putevi kraj šuma i reka, kroz planine. Neki ne vole da koriste puteve no idu kud im se ćefne, ili kud im se hoće ili prohte. Postoje putevi za koje nikad niko ni čuo nije a kamoli da ih je video, a postoje zasigurno. Postoje putevi neobeleženi, putevi sa znakovima, putevi kud te noge vode, putevi opasni i sasvim nežni putevi postoje. Postoje putevi hodočašća, putevi licemerja, razvrata, putevi u jednom smeru, slepi putevi, putevi nasilja ili jednostavno putevi u pizdu materinu. Postoje putevi na koje nismo ni računali, ali oni jesu na nas i pronašli su nas. Postoje putnici dobri, pažljivi, nežni. Postoje putnici volšebni, putnici lažljivi i zajebani, putnici grdni i zlonamerni sasvim. Postoje putnici s kucama i macama, putnici s decom, ženom, mužem, ostarelim roditeljima, putnici sanjari, klošari i jebivetri. Postoje sasvim obični putnici, i sasvim ozbiljni s mašnom i s kravatom. Postje putnici sportisti, pesnici, stjuardese i političari. Postje i slepi putnici, otmeni, djeparoši i kojekakve jajare. Postoje dame i gospoda, djentlmeni, i sasvim neobični postoje.
Neki putevi stižu ujutru, neki u podne, neki predveče kad zarumeni na zapadu. Neki i ne stižu nikad.
Jedne večeri, zvezdano nebo me pogodilo svojm omamljenošću, neka čudna tišina govorom ljubavi...
... i ne pokušavajući da skinem osmeh sa lica, pitao sam se, kud hodim pod mesečinom sjajnom.
***
02. 02. 2007
Na pitomim obroncima velike planine, na velikoj njivi, izrastao je veliki mravinjak. Njegovi stanovnici su bili vredni, veseli i dobro organizovani. Na tesnim kanalima i na nešto širim trgovima svoga grada, pravili su kuće, susretali se, i organizovali svoj društveni život.
... i bilo je puno smeha mravinjeg, šala i doskočica. I tuga je ponekad znalo biti, al' znao se red, koji ni povremene nesuglasice nisu mogle poremetiti. Nisu mravi stoka, kao što često ljudi znaju biti.
A onda je jednoga dana, jedno veliko goveče nagazilo posred mravinjaka.
Naravoučenije: Od stoke se ne može pobeći.
***
13.04. 2006
To što su me oslovljavale sa žigolo...
... ha, predstavljalo mi je zadovoljstvo.
I nije stvar u parama. Sav dert , i svu nežnost blagu sam skrivao u svojim očima indigo plavim.
Oduvek sam želeo da imam takve oči.
I da sve devojčice uzdrhte, nežno, kad ih pogledam.
... i udate žene, i neudate, da osete slabost u kolenima kad me sretnu.
... i Bog mi je dao.
... i bio sam srećan dok su odlazile, nošene osmehom, iz mog zagrljaja.
***
07. 05. 2006
Upoznali su se dok more je šumilo i neke titraje svetlosti u njihovim očima pretvaralo u večnost.
Ako je strast proći će me, mislio je u sebi.
Ako me voli zagrliće me i bićemo jedno, pomislila je smešeći mu se i pokušavajući da sa svog lepog lica skloni nestašne pramenove kose.
Ti si žena koju sam dugo čekao, pomislio je, ali ništa joj nije rekao.
Ah, jedan njegov dodir i sva bih ustreptala od sreće.
Za to vreme su odsjaji sunca nestajali iza brda koje se i nije više ogledalo u moru, za koje bi se sa sigurnošću moglo reći da je skoro celog dana bilo sasvim indigo plavo.
***
19. 05. 2006
Neki su nazivi nekima govorili nešto.
Nazivi država, gradova, ulica...
Imena drveća, bitaka, ljudi...
Neki su strahovi ophrvali duše neke.
Neke su nade tinjale poput svitanja kad počne da rumeni.
Suze nikada nisu mogle odagnati bol.
Osmeh nikada nije sa sigurnošću značio pobedu. Pobedu, čega?
Ako provučem prste kroz kosu svoju, zamišljeno zagledan u daljinu, da li ću videti radost il' tugu?
Pobeda il' poraz, radost il' tuga, il' obrnuto?
Ulica mladosti, ulica starosti...
Ulica smeha, ulica suza...
Postojale su države, postojali su ljudi, sela, reke koje su tekle...
Postojale su i neke divlje ruže u dnu moje njive...
... i voleo sam ih jako.
... i jedna stara bukva i jasike što šume.
... i jedan put je postojao, kojim sam morao proći.
***
28. 06. 2006
Bog mi je podario veliku moć.
Posmatrao sam ljude oko sebe. Mogao sam ih gurnuti lako, pa da se otkotrljaju u brlog sopstvenih nemoći.
Ali ja sam voleo ljude, i nisam im želeo zlo. Njihove sudbine su mi mahom bile tužne.
Danas, kad sedim na rubu meseca i posmatram dole, učini mi se da su reke lepe i mora plavetna i da su šume zelene kao i pre. I nešto me zagolica u duši, nalik nostalgiji možda, nešto želji nalik...
Al' ipak, pogledom ispratim želju istkanu od snova, i krenem dalje, na drugu stranu, tamo gde nema tuga.
***
24. 09. 2007
Ko je kriv?
Da li je moralno iskoristiti nečiju slabost?
Lavovi jedu antilope, jer su jači, i to je tako prirodno. Mada, uvek mi je bilo žao antilopa. Ako je priroda rekla da lavovi treba da jedu antilope, da li je to ispravno, ili su lavovi grozna bića?
Da li za ljude postoje posebna pravila?
- Zašto bi postojala ako su i ljudi samo deo te iste prirode?
... ili je Bog možda rekao, vama ću dati razum?
Vladati s razumom!?
Zašto antilope nikada nisu poželele da jedu lavove?
- Antilope ne vole da jedu lavove, a lavovi vole da jedu antilope, ali ni jedni ni drugi nemaju razum, imaju nagone.
Ako je Bog čoveku dao i razum i nagone, onda bi on trebao biti bolji od životinja. Nekim ljudima to polazi za rukom a nekima očito ne.
Nažalost, mnogo je više onih s jakim nagonima, a mnogo je manje onih s jakim razumom.
Životinjski nagon je ispravna stvar.
Ljudski nagoni u kombinaciji s razumom, uglavnom proizvode egoistična bića.
Egoizam dovodi do nesrazmera, u materijalnom i duhovnom. Nesrazmere do poremećaja a poremećaji do uništenja.
... i tad više ništa nije važno, ni ko je kriv, ni ko ne. Ni da li su nagoni jači od razuma, niti da li će pitanje moralnosti imati ko da postavi.
***
12. 10. 2007
Pokušavam probuditi dobrotu u ljudima.
... i zlo koje pokušava prići, oterati daleko, daleko.
Neko mi je rekao, ništa više ne prepuštam slučaju.
Nasmejao sam mu se od srca, a onda sam bio tužan.
Pitao sam se, da li još neko veruje da može sprečiti slučaj.
***
19. 10. 2007
Tami je uzalud dodavati boje.
***
26. 10. 2007
Pozdrav daljinama, ma gde bile!
S daljinama se smejem vedar, s njima se budim i ponekad plačem, kad sam tužan.
Nekad sam daljine sustizao brzo , bio sam hitar i mlad i željan...
... i činilo mi se da ću dotaći nebo kad dođem na granicu njinu.
... i hodao sam puno, možda i mnogo više od drugih.
... i trčao za njima.
... a one su mi se smešile milo.
Dopadao mi se smešak daljina i zato sam bio neumoran.
Neki su govorili, vredan je, neki lud je.
Neki me nisu ni primećivali, kao ni ja njih.
Ali daljine su me volele...
Prodavao sam keramiku, odeću, mirise i kreme...
Prodavao sam eksere i cevi, limove i zlato...
... samo da bi mi daljine bile bliže.
... i spavao pod vedrim nebom, po autobusma i vozovima, na peronima.
... i s kišama sam znao hoditi ka daljinama.
... a daljine su me mazile u snu, govoreći jedne drugima, on je naš, on nosi neku magiju u sebi.
Jedna od njih je predložila da me prozovu svojim bratom, jer i one nose magiju u sebi.
Mnogi su bili zavidni, i činili su sve da mi naude, nadajući se da će zauzeti moje mesto i postati miljenici daljina.
Mržnja mnogo želi a malo vidi, govorile su one, izbacujući ih sa svojih staza, taman kad bi pomislili da su silni.
Jedne noći Bog me je podigao iz žbunja, i prosvetlio put preda mnom.
Preplavljen ljubavlju, nisam žurio...
Ali, sve što sam kasnije činio, činio sam sa zadovoljstvom i sa nadom.
... i sa željom da svima bude lepo.
Kad sam bio mnogo star, daljine su mi poručile, ništa ne brini, tvoj život je bio za primer.
Uvek smo se ponosile tobom.
Kad budeš poželeo, primaknućemo ti nebo, jer nebo je prva stanica na putu ka nama.
Ovo su bili delovi iz knjige "KUD HODIM POD MESEČINOM SJAJNOM"
