Zahvaljujem se Ceci plavoj, s kojom sam jedne zimske večeri, u Beogradu okovanom snegom i ledom, razgovarao o životu.
Zahvaljujem se Gospodu Bogu mome, što mi je prosvetlio pute.
***
Ljudi ponekad ne uspeju uhvatiti korak s trenutkom koji donosi radost,što iz opreza, što iz straha, što iz nekakve smušenosti, stidljivosti. Nekad i zbog skrame malodušnosti koja im se navuče preko obraza i usta zatvorenih. Kao da nisu dovoljno pametni da shvate da je tren samo tren, i da će proći hteli mi to ili ne. I ma koliko se kasnije kajali zbog propuštene prilike radovanja životu, tog cvetnog proleća na našem licu, kasno je.
***
"Dobro jutro Beograde", progovorila je prvog jutra nakon dolaska, protežući svoje mlado telo, i gledajući plavičasto meškoljenje dvaju reka. Imala je osmeh na licu, reklo bi se zadovoljnog čoveka nakon mirnog sna, i pogled mladalačke vrcavosti, prepun prijatnih iščekivanja.
Probuditi se nasmejan, tela prijatno opuštenog, je najbolji način da se započne jutro, da se započne dan u novom gradu, u gradu u kome bi potajno želeo da proživiš svoj život. Postoje gradovi, koje u prvom susretu osetiš sasvim, njihov miris, sklad jutra, mirnoću podneva... Kao da ti donesu neku čežnjivu opuštenost, neku tananu nit koju si tražio dugo, i odjedanput si je osetio u nekom predvečerju, u žagoru ljudi na ulici, u krovovima kuća, u nebu što se spušta toplo i umilno. Osećaj prijatnog treperenja koji donosi osmeh, i neku misao iz daljina da si u stvari oduvek bio tu, samo što si tek sad' otkrio tajnu, napokon svestan samog sebe, svog koraka čvrstog, i uzdaha sreće kojim dodiruješ nebo.
***
Mladi ljudi lakše prihvataju promene. Oni i ne razmišljaju o kraju, jer pred očima njinim su hiljade planova, želja, zamisli. Pred njima su stotine odlazaka i dolazaka, milioni osmeha i suza, i oni još uvek misle da za sve ima vremena i više no što im je potrebno. Ljudi koji su ušli u drugu polovinu života, sa oprezom prilaze svemu. Njihovi pokreti su sporiji, ne toliko zbog starosti i nemoći, koliko zbog straha da ne naprave pogrešan korak. Jer, mlado drvo se još ispravljati može, kod starog stabla je to nemoguće. Tamo gde ispravljati treba, pre će do pucanja doći. Stariji ljudi su uglavnom istrošili svoje želje i nade, i energiju kojom su dosezali vrhove, i ustajali zgaženi, da bi vaskrsli snagom svojom i opstali na putu svome. Ono što traže još je malo mira i zraka nebeskog što dušu pleni, poput smiraja u veče jesenje. I ako čine korak neki, oprezno hode, jer korak pogrešan na kraju puta, besmislom čini život ceo.
***
U svojim devojačkim maštama, u nežnim kikotanjima s drugaricama iz rodnog grada, zamišljala je čoveka svog života. Ponekad joj se činilo da bi visok, crn i lepo građen muškarac sa zelenim očima, bio oteletvorenje njenog sna, zamišljen lik kraj kojeg bi svake večeri uzdrhtala i dala se ženski lako i sasvim. Nekad je u njene snove znao doći i muškarac preplanulog tena i poluduge plave kose, snažnog pogleda očiju plavih. Crni čovek joj je na neki način bio bliži, prepoznativljiji, više je ličio na njeno okruženje. Plavi čovek je asocirao na daljine, mora, okeane, na neke daleke svetove koje nikada nije videla uživo, ali je nosila u srcu neku nežnost pri samoj pomisli na njih.
***
Ono što nosimo u sebi, drugi ljudi često ne vide, zaokupljeni sami sobom, svojim dobrotama i zlobama, sitnicama i krupnicama. Tako nam uglavnom i ne preostaje ništa drugo, no da se okrenemo sami sebi, i u tom unutrašnjem sagledavanju svojih vrlina i mana, pronađemo balans i neophodnu ravnotežu za stvaranje sopstvenog mira, kao temeljnog faktora pristojne budućnosti.
***
Zašto rastanci? Čemu se rastaju oni koji se vole? Možemo li daljine između nas ispuniti ljubavlju koja kipi, topla i nabujala, ili ćemo samo plakati i tugovati, sasvim sami u senci prozora, s kojih nam se ponekad učini, da sve je tako blizu a ipak... Ipak smo najčešće prepušteni sami sebi, svojim čežnjama,svojim strahovima i osmesima, koji su ponekad stvarni a opet ne mogu zaustaviti vreme i ostati večno na našem licu.
***
Prijali su im dani koji su prolazili a da ih nisu ni opažali zabavljeni svojom ljubavlju i ludošću slatkorečivom, koja golica tanane niti i proizvodi reke pijanih srdaca, što se spajaju između njih i prete da ih poplave sasvim. Da ih poplave, a da i ne primete tu " pošast" koja ne boli već samo opušta i miluje nežno njihove duše, spremne i sigurne da večnost je tu u njima, beskrajno lepa i neprolazna.
***
Većina ljudi nekakvu tugu, mekanu i nalik na somot, plav ili siv, pokušava da zadrži u sebi, ili da je izbaci iz sebe, al' da ne vidi niko. Da zajedno sa kišama negde ih otplaču tiho, i onda kad im lakše bude, s molbom u sebi, zagledani u nebo, sačekaju sjaj zlatnog sunca, koje im samom pojavom svojom razgali srce i razvedri dušu željnu radosti i sreće. U radostima smo svi slični. Ponekad se radujemo i u sebi, al' šta je radost ako je i drugi ne vide. Napirlitamo se, razvučemo osmeh od uva do uva i poput sunčanog dana, vedri i lepi, veselimo se ludo. I neka se veselimo ludo, jer kad oblaci sivi i kiše prekriju grad, tad nas jedino greju tračci doživljenih radosti naših, i siluete nada zbog kojh se ne predajemo nikad.
***
Vreme je gospodar, a mi, ma koliko uporno tvrdili da vreme prolazi, nismo u pravu. U stvari, mi prolazimo a vreme je bezgranično i posmatra nas ćutke,
Još uvek nije bila sigurna da li sudbina postoji ili su je ljudi izmislili da bi opravdali svoje nemoći. Nemoći pred bilo kim i čim. Ili je sudbina ipak od Boga data, i svako od nas neminovno ima svoj put, i ma koliko to hteo ili ne, mora ići tim putem.
A šta ako ima pametnih ljudi, koji predosete loš put, pa pokušaju da ga zavaraju i krenu nekim puteljcima drugim?
Da li je sudbina poput inkvizitora obučena u jednolično crno, namrštenog lica, suviše stroga i nepodmitljiva, pa nas gura u leđa i tera da se vratimo na put koji je za nas predviđen?
***
Dolazili su neki novi, nepoznati ljudi, koji kao da su godinama čučali u kazamatima, u teskobama svojim tužnim, a onda svoja sasvim obična, neupadljiva lica, našminkali jarkim bojama mržnje, i krenuli da pokupe slavu koja je samo na njih čekala. Sirovi i neobrađeni, gladni i proključali, izvrbovani i izmalipunisani, prosipali su svoju taštinu, svoju teskobu i laž, interes grozni, po usnulim poljima, po belim brezama, po ravnodušnim ljudima. Po ljudima, naviklim na mir, na sasvim obične stvari, na jednoličnost, podgrevajući svesno mržnju ljudsku u kazanima emocija njinih. Sve dotle, dok gnev ne proključa i počne kipiti preko ivica dostojanstva i prosipati se po zemlji uzdrhtaloj, po životinjama i cveću, po onima koji su znali i koji nisu znali kuda sve to vodi. I tako zakrvavljeni, i tako gnevni, izgubili su kompas ljudskosti i sami postali zveri, na scenama svojim, vođeni rukom gospodara, koji su iz daljina upravljali njihovom glupošću i jado. U svakoj predstavi "gospodari" odrede dobre i zle, jer gladne su duše njine naslađivanja i gladijatorstva ljudskog. Patetično se vezujući za "dobre i nevine", ta gladna rulja zakrvavi očima svojim, s gnevom na usnama, željna žrtve, željna smrti, željna krvi.
***
Biće rata - rekla je suprugu dok su, na terasi kuće njine, pili kafu i osluškivali smeh dece svoje i igru njinu divnu. On je samo pogledao tužno i upirući pogled u daljinu, pokušavao da razvodni strah koji mu se uvlačio pod kožu, i strepnju koja se poput zarobljene pastrmke batrgala u njegovim mislima.
***
Tih dana su često padale bombe. Avioni, u kojima su sedele ubice, su svojim brzim i grubim pokretima poput noževa oštrih sečiva, parali nebo, a ono se povređeno i zatrovano branilo srdžbom svojom, bacajući gromove i munje, i čistilo se prolivanjem suza, kiša svojih, ni nalik onim proletnjim od kojih trava zeleni i deca rastu.
Ovo su bile neke kisele kiše, prljave sasvim i tužne do neba.
Ljudi su se preselili u podrume a po sobama njinim se igrala retka svetlost i tužne senke usamljenih predmeta nenaviknutih na tišinu. Pitala se da li je reč čovek lepa reč, ili je to oznaka sumanutih spodoba koje nemaju uma a ni milosti, ako li im se samo ukaže prilika za to.
***
I samo oni koji znaju čekati, moći će doći do cilja. Usklađenost uma i srca našeg, želje i snage lične, mogu nas izvesti na put, ma koliko ponor dubok bio. I tad u naletu snage moramo preći put koji će život naš ispuniti svetlošću, neophodnom da preživimo vremena mračna. Samo uspećem do vrhova sopstvene moći, možemo stvoriti zadovoljstvo sebi. Sve ostalo je tumaranje po prostoru i po tananoj žici sopstvene prolaznosti koja se polako s godinama, poput vlažnih noći, uvlači u dušu našu, u psihu, i u sva tkiva, nezavisna od htenja naših, mogućnosti i želja.
Ovo su bili delovi romana BELI CVETOVI.
