27. 01. 2005
Ne ponesi se u mržnji nek razum nadvlada tvojim delima.
18. 02. 2005
Ne poleti brzo, ne hodaj sporo, izaberi svoj ritam.
13. 06. 2005
Poslušajte svoj unutrašnji glas. Unutrašnji glas je spoj znanja, iskustva, emocija i možda još nečeg neopipljivog, što samo vi osećate. Ljudi koji nauče da slušaju svoj unutrašnji glas, imaju mnogo više šansi.
16. 07. 2005
Da li u modrini nekog jutra, prepoznajemo svoju želju, jasno kao dragu osobu, dok se našim telom preliva tiha milina, nekakva radost, što postojimo. Da li u osećaju i u trenutku lepote, možemo dostojno propratiti tu blagost, tu sreću, što dolazi kao vetar iz daljina i svakog jutra nas iznova budi. Tu želju koja se život zove.
07. 08. 2005
Godina života, dečaka umivenog suncem. Bezbrižnog dečaka, što trčkara po Ravni, lica neobično mirnog i čudnog osećaja da život je lep. Vreli letnji dan i stablo suncokreta u polju kukuruza, neobično gospodstveno. I čitavo polje dobija neobični sjaj, od njegove zlatom krunisane glave. Na vrhovima planina, plavo nebo, prošarano belim oblačićima, što liče na sreću. Avion što nekud leti kao znak novog vremena i želje ljudske za napretkom. Jedan život. Koliko koraka, koliko treptaja, koliko nada? Koliko sunca je potrebno za sreću? Koliko osmeha i buđenja u zoru je potrebno za radost? Koliko je potrebno da bi bio čovek, a ipak ostao, dečak lica umivenog suncem?
17.08.2005
Tišina. Osluškujemo budućnost koja dolazi. Svaka generacija misli da je najpametnija. Ovi danas misle da su oni u četrnaestom veku bili divljaci. Greška. I tada su živeli ljudi sa svojim strahovima, strepnjama, čežnjama, sa nadama svojim, sa plemenitim mislima, sa bolestima od kojih su umirali. U nečijim glavama su postojale tajne i neke tanane niti lepote, umetnosti. U nečijim glavana su postojale želje za osvajanjem i slavom, a uvek su padale kiše. Po krovovima slamnim ili drvenim, po palatama ili jednostavno po drveću. Po ljudima unezverenim, uplašenim, po ljudima srećnim, veselim, po svadbama i sahranama. Kiša je padala po bilo kome, po danima, godinama. Ponekad je i na osmeh znala pasti kiša i učiniti ga romantičnijim. Gospode Bože, koliko osmeha i suza u istoriji ljudskoj. Gde staje to veličanstvo zvano sreća ili tuga možda? Dokle se proteže misao naša ili želja? Da li se ponekad, kad sunce ogreje, neko seti onih što su živeli u prvom veku ili pre naše ere? Gde su nestali svi ti uzdasi, ljubavi i patnje? Gde je nestala strast?
Zar je sve to trebalo da prođe, da bi neki divljaci rušili avione u kojima su neka deca ponela lopte ili lutke. Da bi neki ludaci, bacali bombe po gradovima, ubijali ljude po mostovima, na pijacama, po bulevarima. Ko je taj koji izdaje naredbu za zločin? Ili je sve to povezano, jedan zločin stvara drugi i tako u krug. U krugu smo svi mi. I ljudi i drveće i zveri i tuge, radosti i smeh nečiji u snu ( kažu anđeli se igraju s njim). I kiše su proizvod kruženja vodene pare. I vreme je u krugu, pogledaj skazaljke na satu. Kažu, da je točak najveći izum ljudski a u stvari krug je oduvek postojao. I sve je već postojalo, samo što je neko pre ili kasnije, morao umornom rukom da obriše prašinu vremena koje kruži sa formule u svojoj glavi. Kažu svetski rekordi se stalno obaraju, a u stvari granice ljudske postoje. Ako bacite kamenčić, na mirnu površinu jezera, videćete krugove raznih veličina. Svaki od njih ima svoju granicu. Jedan od tih malih krugova je i život naš.
30. 08. 2005
Monaliza nije ništa u odnosu na njen osmeh. Monaliza je ionako odavno mrtva i samo radnici muzeja u Luvru ili bilo kog muzeja na ovom svetu, ponekad obrišu prašinu sa njenog lica.
Ona je živa i ima najlepši osmeh na svetu, i čvrste grudi, koje se ponekad pojave onako sa strane, kroz razmaknuće njene zakopčane košulje. Ponekad mi vragolasto namigne i proleprša kao san, teško uhvatljiv za moje radničke ruke.
24. 10. 2005
Autoritet. Šta znači reč autoritet? Ko i kad i za koga, upotrebljava tu reč? Ko su ljudi, koje možemo smatrati autoritetima? Da li smo sigurni, da oni zaslužuju tu titulu ili lupetamo gluposti, uglavnom? Ko smo mi da dajemo sudove, odluke, naredbe? Otkud znamo da nisu zločinci, da nisu maltretirali svoju decu, bolesne roditelje ostavili da skapavaju kao pseta? Lako je smeškati se površno, teško je biti čovek. Lako je biti skot u skupom odelu s kravatom, teško je biti plemenitog srca.
Autoritet je reč samo a reč čovek je nešto što treba opravdati. Dok vam neko priča, predstavlja se ozbiljno, elokventno, ne budite ovca koja zija, aplaudira, šeni. Zadržite osećaj strogoće u svojoj glavi. Uključite lampicu vašeg intelekta i neće vas preći. Volite sebe, verujte sebi i imajte na umu, da niko ne zna sve a da neko ne zna ništa. Potrudite se da ne budete neko.
10. 11. 2005
Pokušavam se prisetiti lica ljudi, što prošla su kraj mene, sasvim nepoznatih a užurbanih. Idu ka svom cilju. Više gledam u žene, njihova lica su lepa,možda pomalo umorna i ispijena od prepodnevnih obaveza. Pa čak i tako umorna, sadrže određenu dozu ženstvenosti. U njihovim smeđim, plavim, pomalo odsutnim očima primećujem rešenost. U njihovim rukama kese sa namirnicama, čekaju ih deca, muževi. Njihove zaobljene guze u farmerkama ili zategnutim suknjicama, daju nam do znanja da su lepe a lepota se poštuje. Nabubrele usne boje višnje ili nešto roze, noge savršeno oblikovane, odraz su težnje ka lepom, mirisnom, očaravajućem. Ima li stvora muškog koji ne može poštovati njihovu želju da nam se dopadnu.
Lepo je videti sreću, na licu lepe žene. Mada, žena sa lepom dušom je lepša od žene sa lepm licem. Na muškarcima je da biraju. Istina, ni žene nisu naivne sa svojim željama i planovima.
Mnogo je ljudi prošlo, ulicom u centru danas i svi su imali razlog i potrebu. Život je vreme koje prolazi. Svaki minut je dragocen, mada se ne treba opterećivati. Ponekad osetim svoju sudbinu, dok topao dah kao oblačić mali raspara vazduh ispred mojih usta. Možda je svejedno a možda i nije, da li si kralj ili prosjak. U svakom slučaju, bićeš ono za šta si predodređen.
Još malo pa sredina novembra, godina dečaka umivenog suncem, polako prolazi. Ima li želje u nama, ima li snage dovoljno da napravimo korak pobede. Optimizam je neophodan. Ako vidite čoveka isuviše realnog, kažite mu da bude oprezan, ali da ne dozvoli da oprez ubije želju za doživljajem, za lepim.
Samo korak u nepoznato otvara granice novih prostranstava u kojima stanuje sreća. Možda je sreća kao vila, čuli smo da postoji, ali je nismo videli. Možda smo u nekom snu trčali za njom, širokim poljem, dok sunce je peklo sa svojih visina.
Ne želim da označim kraj ove priče, jer šta je kraj u životima našim. Da li je osmeh početak, a suze možda znače kraj? Ko je tu pametan a ko lud? Ako neko veruje u nešto, on će dosegnuti vrh svojih pregnuća a možda će neko misliti da je lud ili u najmanju ruku smešan.Lako se donose klasifikacije, odluke, pozivi i svi misle da su pametni i da znaju put do večnosti. A put je korak jedan ili ko zna koliko je koraka potrebno načiniti do cilja. Da li je na cilju kraj ili sebi stalno postavljamo nove ciljeve radi produženja života.
Nešto sam zaboravio danas, da li je to znak starosti? Gledam dečaka diskretnog osmeha, dok ga hvale da je najbolji. Šta on misli o budućnosti? Neka mu je sa srećom, neka mu Bog pomogne. Možda će neko zlatno jutro probuditi u nama žar mladosti. Možda će kapi kiše ili magle jesenje, nakon kojih dolaze prve pahulje, otkriti istinu ili probuditi želju u nama da budemo najbolji. Da damo sve od sebe, zaradi sebe, zaradi drugih, zaradi koraka našeg, naših pobuda i htenja, naših strahova i slasti, i osmeha našeg, kome se nadamo svakoga dana.
20. 11.2005
Učili su me da letim. Rekao sam im, pa ja to zasigurno neću moći. Ništa ne brini, mi smo tu. U početku sam se plašio i nesigurno mahao svojim rukama ali vrlo brzo sam se opustio i moji pokreti su bili sasvim lagani, graciozni, kao da sam oduvek leteo.
Bilo je lepo gledati njive i šume, dvorišta mala, reke i planine, odozgo s neba. Nekoliko noći i dana za redom sam uživao u nebu i zemlji, istovremeno. Osećao sam se neobično ali mi je sasvim prijalo to iskustvo.
Anđeli božiji su bili veoma ljubazni prema meni, i tu mirnoću i blagost njihovu, sam pokušao da sačuvam u sebi.
01. 12. 2005
U nekoj kiši, sitnoj sasvim, zimskoj ili jesenjoj, pojave se neki likovi pred tvojim očima, dok užurbano osvajaš Balkansku ili Narodnog fronta. U Lominoj osetiš spokoj, dok ti sitne kapljice, poput slane, kvase kosu. Lomina je mirna ulica a ne znam zašto lepa. Kao da odiše nekim svemirom, što miriše na ozon, ili na njene krupne oči s dugačkim trepavicama, i napućene usne što ne znaju da se naljute.
Pogledaš nebo, pogledaš dan, zavučeš ruke u djepove i zagledaš se u Dunav i Savu sa zarđalim brodovima i polako se prepuštaš melanholiji. Sasvim svestan i pomalo srećan, zamagljenog pogleda i ranjive duše.
03. 12. 2005
U savršenoj lakoći postojanja. U nekom jutru, na bilo kom mestu na svetu, svejedno je. U savršeno lakoj jednostavnosti jutra beogradskog, na Terazijama. U željama ljudi u prolazu. U zamišljenosti ili osmehu. U mom uzdahu smirenosti, koji dodiruje nebo.
11. 12. 2005
Ako čujete neki anđeoski glas, ne istopite se u nežnosti njegovoj. Ako vidite umilno lice, koje vam dolazi iznenada, budite oprezni. Ako vam bilo ko pokuša nametnuti autoritet, ne dozvolite mu, jer autoriteti među ljudima ne postoje. Oni koji imaju snagu, lepotu anđeoskog glasa, krasnoću umilnog lika, ne žele sluge. Svi drugi su prevaranti i ne dajte im slobodu svoju. Samo je Bog jedan i cilj tvoj nek bude put njegov. Ljubav, istina i pravda su znakovi kraj puta tvojega. Puta, na kome će želja tvoja biti dovoljno jaka, da zasluži svetlost gospodnju.
08. 01. 2006
Razmišljao je o njenim dugim nogama i o belini unutrašnje strane njenih vretenastih butina. Imala je pravilno lice, moglo bi se reći lepo, i smeđu kosu. Nije bila napadna u ophođenju, čak bi se moglo reći da je isuviše krhka i nežna. Njena bojažljivost i nežni pokreti su kod njega budili želju da je zaštiti. Činilo mu se da ako bi ostali sami i zagrlili se snažno, da bi oklop njene smernosti, nakakvog straha, pukao i da bi se pretvorila u razjarenu zver, tako vrelu i podatnu. I da bi belina njenih vretenastih butina, bila nagrada njemu grešniku. " O čemu razmišljaš", prenuo ga je glas prijatelja, o čijoj ženi je sanjario.
18. 01. 2006
Spoljnim delom svoje šake je obrisao komadić prozora sa zadnjeg sedišta, beogradskog taksi vozila. Video je zgradu Narodne banke, zgradu skupštine. Ulica Miloša Velikog ga je u trenutku podsetila na jednu atinsku ulicu. Davno je bilo. Ljudi su užurbano hodali ispod svojih kišobrana, kaputa zakopčanih zbog zime. Pomislio je na oca, na majku, na babu Gospavu pod čijim staračkim nogama još ršće jovandanjski sneg. I bi mu milo od tog sećanja i neki topli osmeh mu zaigra na krajevima usana. Život. Eh, Gospode moj. Nekad bi čoveku suze, sasvim tople, mogle zaiskriti, naizgled ni zbog čega. Mada, ispod tog naizgled, leže godine i dani, trenutci i čežnje, radosti i tuge.
Činilo mu se da kiša prelazi u susnežicu, i da sve krupnije pahulje bele, dobijaju neobični sjaj ispod tek upaljenih uličnih lampi. Zatvorio je samo na tren svoje oči, umoran ali sasvim opušten i zadovoljan. Ukus bele čokolade i majčino lice što se smeši dok nosi manjerku punu mleka. Taman je zaustio da joj kaže: "Mama", kad ga je prenuo nečiji glas:"Gospodine, stigli smo".
Ovo su bili delovi knjige "GODINA DEČAKA UMIVENOG SUNCEM"
Posveta
Ovu knjigu posvećujem svojim njivama i šumama, drveću svom milom, travkama i zvejrčicama što se u planini kriju. Vodama i oblacima, ljudima ĐEVANJSKIM i pticama što me radosno prate dok hodam puteljcima raznim. Plodovima i vjetrovima i PRECIMA svojim.
Ovu knjigu posvećujem svojoj babi GOSPAVI, što je prvog jutra, nakon završetka "Godine dečaka umivenog suncem" otplovila ka zvezdama, svojim sestricama čednim, što su je sa nestrpljenjem čekale.
Umesto suza, na mom tužnom licu se pojavio osmeh. Jer, ovaj svet je lep, samo ako se volimo i smešimo jedni drugima ma gde bili.
