Noćas u Beogradu duva jak vetar. Slušam ga kako povija krošnje drveća i hukti, huči kraj moje kuće i po dvorištima. Nekad sam kao dečak voleo da slušam vetar s vrha mog Poljanka, i voleo sam da gledam kiše što padaju po šumama, po kućama i ljudima. Vetar uvek donosi promene, donosi kiše, nekakvu brigu i užurbanost na licima ljudi. Samo retki se osmehnu vetru i poznoj jeseni koja dolazi.
